.jpg)
“Strpljen - spašen.” Hm, možda, ako pričamo o stvarima koje nisu u tvojoj kontroli, pa se tešiš dobrom starom: proći će.
Kada je u pitanju, na primer, renoviranje stana, izreka s početka ne pije vodu iz više razloga. Prvi je svakako taj što za svoj novac želiš da se ispoštuje dogovor. I kvalitativni i vremenski. Drugi je što ne želiš da se spašavaš iz renoviranja, to, valjda, treba da ti bude izvor radosti i uzbuđenja.
Pre koju godinu, meni bliska osoba renovirala je svoj prostor za život, što se kaže, od poda do plafona. Znači sve. Majstore su, normalno, tražili dugo i temeljno i jedini uslov bio je da to bude - dobra lična preporuka. Činilo se da su našli.
Uz dogovor da sve bude završeno kroz xy dana, određena pozamašna suma plaćena je avansno, uglađeni “ključ-u-ruke-preporuka” gospodin ostavio je korektan dojam i - magija je krenula. Kako gospođa o kojoj pišem živi sama, nije bilo “muške ruke” koja bi proverene majstore stalno nadzirala, zlu ne trebalo, pa su tako prve pukotinice načelnog dogovora počele da se pojavljuju.
Vreme je odmicalo, a nabavka materijala i obavljanje radova često bi nailazili na “nepremostive probleme”, pa se i plan prilagođavao novonastaloj situaciji. “Dinamično i uzbudljivo”, pomislio bi niko nikad ko renovira stan.
Triler se nastavljao.
Primese drame su se dešavale.
Komične situacije bi se nizale svakodnevno.
Završni čin zaličio je na tragediju.
Nakon više desetina dana probijenog roka za završetak radova, tone škartnog materijala koji to nije trebalo da bude, i ispraznih izgovora koji su pomalo uvredljivi za sve zdravomisleće ljude, epilog je bio - bes.
Tražila sam prikladniju reč, ali mi je bliska gospođa nije ponudila i zahtevala je da to bude *ta* reč. Okej, ja sam samo prenosnik izgovorenih reči u pisane.
Suma sumarum, od cca 60 kvadrata sa sve terasicom, terasa nije ni taknuta, struja u sobi je ostala nedovršena, a prekidač za svetlo stavljen je iza vrata, pa je paljenje svetla izvođač kreativno zamislio kao neku vežbicu za istezanje ramenog pojasa i leđa, ujutru. I uveče. I bilo kad kad išteš svetla.
Na kraju, čovek je samo - nestao. Ispario. Poslao, maltene po golubu, pismo da je na lečenju u Italiji i da je neizvesno kada će se vratiti.
Da stvar bude grđa, lečenje u Italiji izgleda je bila metafora za obilaženje šoping molova po Novom Beogradu, gde je iste večeri viđen. Od strane mene. Jer, gospođa je moja majka. Dakle, verodostojnost priče - potvrđena.
Zašto sve ovo pišem?Zato što sam od tog događaja čula na desetine svedočenja u kojima su pošteni ljudi na nepoštene načine tretirani, izigrani i prevareni. I nikom ništa. Vreme će zaceliti rane.
Njene i naše “rane” su možda zacelile, ali je ostao neprijatni utisak nepoverenja prema svim majstorima koji postoje.
Nekoliko godina kasnije, rodila se i ideja da se na jednom mestu okupe pošteni, normalni, fini ljudi koji umeju da majstorišu, a ne umeju (i ne žele) da zaje*u druge ljude. Ideja o mestu gde se susreću problem i rešenje sasvim transparentno i pouzdano.
Zato sam vam ovo napisala. Da vidite kako nevolje obično iznedre dobre zaključke, te su nevolje, ponekad, potrebna protivteža svim dobrim stvarima kojima stremimo. Ova lična nevolja posejala je seme za MostApp - mesto koje će, godinama kasnije, pokazati da su majstori - ljudi, i da je sasvim prijatan osećaj kada se zajedno radujemo svakom uspešno završenom zadatku.
Zato sam vam ovo napisala.
